Slušaj. Rešila sam nešto da ti
kažem. Pitaš me kako se zovem. Pa znaš ti. Dobro, rećiću ti:
- Ja se zovem Lena. Imam četiri godine, i
još malo. To malo je pola, tako mi je rekla mama, ali ja ne znam kako da ti
pokažem pola prsta. Da znaš da je to četiri i pola.
Slušaj me.Volela bih da imam psa. Jednog
malog, bilo kakvog. Misliš da je to lako, e, pa nije:
- Leno, mi ne možemo da imamo psa u
dvorištu. Ne, ni bilo kakvog. Pobogu dete, pa zar ne znaš da smo mi podstanari.
Podstanari! Šta to znači, zar podstanari
nisu ljudi? Čak i kada žive u velikoj kući i kada imaju dvorište? Ništa mi nije
jasno. Potreban mi je kućni ljudinac. Jako bih želela da ga imam. Dobro, znam da
se ne kaže kućni ljudinac, mama mi je rekla sto puta:
- Ne izmotavaj se. Lepo govori. Nije kućni
ljudinac nego LJUBIMAC. Lju-bi-mac!
Lju....bi...mac!
- Neću da kažem to tvoje. To nije
istina!!!
- Kako to misliš nije istina? Životinje
koje ljudi drže u svojim dvorištima i kućama se zovu LJUBIMCI.
- Znaš šta mama, ako bi mi ti dozvolila
da ljubim tog psa,onda bih ja pristala da se on zove ljubimac.
- Da ga ljubiš. Svašta. Lepo ti kažem ne
izmotavaj se. Leno hajde da se lepo dogovorimo, za sada ništa od kućnog
ljubimca, dok smo podstanari... ništa od ljubimca.
- Sad sam besna. Nije ljubimac. Nego
ljudinac!!! Slušaj me mama, kad budem mogla da ljubim moga psa zvaću ga kao ti ,a sad moram da ga zovem ljudinac zato što kućne životinje imaju ljudi pa se ti
psi moraju zvati LJUDINCI. I da znaš
mama, ja ću da pozovem tog psa da dođe kod mene, ovako ću da mu kažem: Molim te
dođi kod mene ja te već dugo čekam. Nema veze što smo podstanari, pa i mi smo
ljudi. Primiću te sigurno. Spremila sam ti ćebe, i jednu šerpicu, crvrnu - jako
lepu. Možda će ti moj tata napraviti kućicu. Slobodno dođi. Ja stanujem u jednoj
velikoj ulici, prepoznaćeš moju kapiju, ofarbana je u braon boju. Dovoljno je da
dva puta zalaješ i ja ću dotrčati da ti otvorim vrata....
No comments:
Post a Comment