Dimitrije O. Golemović: TIJANI ZA LAKU NOĆ

DIMITRIJE O. GOLEMOVIĆ

Osim Tijane, kojoj je knjiga posvećena, posvećujem je i deci koja nemaju sreću da ih neko uspavljuje i koja zbog toga neće imati priliku da se na `krilima mašte` s ovog sveta otisnu u neki drugi, tamo gde nema gladi, suza i straha i gde je sve moguće!

                                    

         

_________________________________________________________________________

KUĆICA - SLOBODICA 

Bio jednom jedan puž, odnosno pužić, budući da je bio veoma mlad. Elem, Pužić. Malen i običan kakve viđate svaki dan. Međutim, ovaj baš i nije bio takav. Za razliku od puževa koji su živeli bezbrižno, provodeći svoje vreme u laganim šetnjama, dotični Pužić je stalno nešto zanovetao. Te ne valja mu ovo, te ne valja mu ono... svaki dan bi izmislio novi problem. Njegovi roditelji su već navikli na neobično ponašanje svog mališana, pripisujući to njegovom karakteru, međutim... Kako to obično biva kad su deca u pitanju i ovaj Pužić u stvari nije bio neko pravo zanovetalo. Njega je naprosto mučio problem koji nije mogao da reši, pa je tako krivica za svoje neraspoloženje video u svemu i svačemu. I tako, jednog dana, tek što se probudio i promolio glavu iz svoje kućice, kada je poželeo da “zakorači”, Pužiću postade jasno šta je uzrok svih njegovih nevolja:

Kućica! Ona je kriva za sve, pomislio je. Ona mi ne da da potrčim. Ma šta da potrčim, čak ni da hodam kako treba. Ko li je samo izmisli!

Pogledom je potražio roditelje i kad ih sapzi nedaleko odatle, jer gde bi puževi inače bili, “pohita” da s njima razgovara o svom problemu:

“Mama, tata! Napokon znam šta me muči - moja kućica!”

“Kućica?”, upita tata.

“Kućica?”, ponovi mama, istovremeno pomislivši kako je njen sin tog jutra našao novog krivca za njegov “problem”.

“Da. Kućica”, potvrdi mališan. “Zbog nje ne mogu da hodam normalno i vučem se kao, kako neki kažu, prebijena mačka.”

“Sine, ti nikako ne smeš da zaboraviš da si puž, a da su puževi takvi od pamtiveka. Svi, izuzev onih siromašaka, koje zovu golaći, imaju kućicu i nose je na leđima. Imati kućicu to je prednost puža u odnosu na druge životinje koji je nemaju, pa idu od nemila do nedraga. Ne znaju gde će se skloniti kada počne neko nevreme ili kiša, a o opasnostima koje prete sa svih strana da i ne govorim...”

“Ali tata”, insistirao je Pužić i ne slušajući ga, “Ja hoću da budem kao ostala živa bića. Da idem, trčim... A šta ja radim? Puzim. Zbog toga niko ne želi da se igra sa mnom, jer nema strpljenja, a ni vremena da sačeka da na primer odem po loptu koju mi baci.”

“ A zašto se ne igraš sa drugim puževima, već želiš društvo onih s kojima to ne možeš?”, upita ga tata.

“Znao sam da ćeš me to pitati. Puževi su dosadni. Do-sa-dni. A njihove igre su iste takve: do-sa-dne. Ja hoću da se trkam! Ja hoću da skačem! Možda i da letim!”

Roditelji ostadoše bez reči. Zgledaše se i rešiše da o ovom problemu, koji im se učinio veći od svih dosad porazgovaraju nasamo...najbolje uveče kad njihov sin zaspi. A on? Gledao ih je kako lagano odlaze i po glavi premetao razne misli kako da se reši svog tereta. U tom razmišljanju prođe mu ceo dan. Pade noć i Puž odluči da se malo odmori. Probudilo ga je sunce.

Otkud sad sunce? Da nisam zaboravio da uđem u kuću pre nego što sam zaspao?, pomislio je i pogledao oko sebe. A gde je moja kućica?, iznenadio se kada je shvatio da je više nema na leđima. Nema je. Nestala. Da je neko nije ukrao?A kome bi ona uopšte bila potrebna!, misli su sustizale jedna drugu. Onda se zadovoljno nasmeja i reši da iskoristi pogodnosti svog novog “stanja”. Potrčao je napravivši čak i nekoliko kolutova. “Uživanjeeeeeeeeeeeeee”!, povikao je i pohitao da nađe roditelje i pohvali im se zbog onoga što mu se dogodilo, ali njih nigde nije bilo. To ga, međutim, uopšte nije zabrinulo, jer mu od silne radosti nije ni palo na pamet.

Pužić je potom krenuo u avanturu zvanu traženje novih prijatelja.. I zaista, našao ih je sijaset. Sad su svi hteli s njim da se igraju. Najpre se igrao sa mravima, neku igru koja se sastoji od kotrljanja kuglica hrane do rupa u zemlji, gde su ih oni ostavljali za zimu. Zatim je upoznao Cvrčka koji mu je pokazao kako se skače i svira na violini, pa Leptira... Da leti Puž nije naučio, ali je bio uveren da je i to moguće, samo ako bude dovoljno uporan. Kako je život lep, pomislio je i nastavio sa igrom, sve dok nije počeo da pada mrak. A onda? Zbilo se nešto čudno. Dunuo je hladan vetar i kiša je počela da pada. “Brrrrrr, kako je hladno”, reče poluglasno, a onda je pretrnuo od straha jer se neka čudna ptica ustremila na njega. “Pa ona hoće da me pojede”, povika bez glasa i požuri da se skloni u svoju kućicu, ali nje nije bilo! Zaboravio je da je više nema. “Kućica? Gde je moja kućica? Hoću svoju kućicu!”, povikao je. “Hoću kućicu! Hoću kućicu!”, ponavljao je gledajući gde bi se sklonio od nevremena i nemani koje hoće da ga progutaju. “Kućicu, kućicu!”, izgovarao je sve glasnije, kad se odjednom pojavi neka svetlost. “Ku-ći...” Šta je sad ovo?, upitao se . Pogledao je oko sebe i, gle čuda, vide svoje dvorište okupano suncem. San! Pa to je bio samo san, pomsilio je uz uzdah olakšanja. Nedaleko odatle spazi roditelje u prepodnevnoj šetnji. Poželeo je da sa njima ”podeli” svoje najnovije iskustvo i već spreman da potrči, Pužić shvati da to više ne može. Šta je sad opet sa mnom?, pomislio je, ali skoro istovremeno postao je svestan toga da mu se na leđima nalazi kućica. Zar opet?!, pomislio je, ali ne dade očaju da ga ophrva. U tome mu je pomoglo iskustvo prošle noći sa vetrom, kišom i mrakom iz koga vrebaju nebrojene opasnosti. Ne ponavlja uzalud mama onu izreku: Moja kućica, moja slobodica, pomisli i najzad pomiren s tim da će ceo život nositi svoju kućicu na leđima, uzdahnu duboko, sleže ramenima i “pohita” da se pridruži roditeljima. Znao je da im duguje jedno veeeeeeeeeeeeliko izvinjenje.

KIŠNA GLISTA

Kao što se može i pretpostaviti, a sudeći i po imenu koje nosi, Kišna Glista obožava kišu, pa tako nije teško zamisliti šta se dešava kad ona ne pada. Jedne godine nastupila je suša. Prolazili su dani. Kišna Glista nije skidala pogled sa neba, a na njemu ni oblačka. Mnogo je razmišljala o tome šta joj valja činiti. Po glavi je premetala najrazličitija “rešenja”, ali joj se svako od njih činilo nedovoljno dobrim. Naposletku, baš kao i ljudi kada dospeju u neku bezizlaznu situaciju, i ona reši da pribegne magiji. Setila se plesa koji je u sličnim situacijama izvodila njena baka i pesme koju je tada pevala. Onda zapeva i sama, a uz to i zaigra. Na početku je to činila nekako kruto i neubedljivo, ali posle izvesnog vremena njena pesma i igra postali su sve prirodniji. Glista je izgubila osećaj za vreme, tako da se skoro iznenadila kada je “došla k sebi”. Iznad sebe je ugledala plavo nebo, a na njemu... Oblak, tačnije Oblačić, budući da je bio malen. Je li uspela moja magija?, pomisli zadovoljna, ali u isto vreme i razočarana, jer je znala da takav Oblak ne nosi u sebi kišu. Da pokušam opet? Možda se pojavi još neki, veći. Glista ponovo zaigra i zapeva, prvo pesmu o kiši, a onda o travi koja raste. Baš kad je počela pesmu o cveću, stade usred stiha, najzad shvativši da od pesme i igre neće biti nikakve koristi. Na nebu je, kao da je nacrtan, još uvek lebdeo samo onaj Oblačić. Uzdahnula je duboko, rešivši da se posluži nekim savremenijim načinom za dozivanje kiše. Posegla je za požutelim listom koji nađe na putu, pa onda perom od neke ptice napisa pismo, tačnije molbu da padne kiša. U tom pismu ona napisa svašta. Kako je žedna, kako želi da se okupa... sve što joj je ležalo na srcu. A kad je završila, presavila je list a onda se zapitala kome da ga uputi. Koliko god da je razmišljala, jedini koga se setila bio je onaj Oblak, tako da Kišna Glista u pomoć poziva vrapca i zamoli ga da joj pomogne u isporuci. Vrabac se ni malo nije iznenadio zbog ove molbe, tim pre što je i njemu dojadila suša, pa je odmah pristao da ispuni glistinu želju. Ona mu dade pismo, savijeno u rolnu i zavezano stabljikom maslačka, koje Vrabac uze u kljun, a onda polete visoko, visoko i još više, u pravcu usamljenog Oblaka. I bogme, stigao je do njega. Kako je samo bio lep, beo, kao da je sav od snega.

“Dobar dan”, reče Vrabac.

“Dobar dan”, odgovori oblak, a onda ga upita: “Kojim dobrom?”

“Evo danas radim kao poštar. Imam za tebe jedno pismo”, zacvrkuta Vrabac.

“Pismo? Za mene? Jesi li siguran?”

“Naravno”, Vrabac će. “Evo ovde piše: Oblaku, a to si ti, zar ne?”

“Jesam, mada nisam i jedini”, reče Oblak, ali se osvrnu, pa vide da je sam na nebu, zaključi da u pitanju ipak nije greška. “A ko je poslao pismo?”, upita.

“Kišna Glista”.

“Kišna Glista? Ko je to?”

“Ti nju ne poznaješ jer je ona mala i živi dole, na zemlji.”

“Pa , ako je ne pozanjem, kako to da mi piše? Ona poznaje mene?”

“Ne! Ni ona tebe ne poznaje, ali da više ne komplikujem, da li hoćeš da ti ispričam o čemu se radi, ili ćeš da pročitaš šta ti je Glista napisala?”

“Ja ne znam da čitam. Ispričaj mi, molim te”, reče Oblak.

“Prvo da ti kažem ko je Kišna Glista. Ona je, kako rekoh, mala i živi na zemlji, tačnije u njoj. Kao što se iz njenog imena može zaključiti, Kišna Glista naprosto obožava kišu i od kiše zavisi njen život.

“I?”, u to će Oblak.

“Ona piše o suši koja vlada na zemlji i, budući da zna da kiša dolazi iz oblaka, molim te da joj pošalješ... ako ništa drugo, ono makar nekoliko kapi, da se malo rashladi i utoli žeđ.”

Oblak se nasmeja da sakrije zbunjenost, a onda pomalo tužno reče:

“Ja, na žalost, ne mogu da pomognem toj tvojoj Kišnoj Glisti, jer sam mali, pa ne nosim kišu. A još sam i slab da čak i običan vetrić može da me razveje u pramenje... da nestanem, kao da me nikada nije ni bilo. Nego ti idi kod mog tate, Oblaka Oblakovića, jer on je stariji i veći, pravi kišni oblak. On će ti sigurno pomoći.”

“ A gde je taj Oblak Oblaković?”, upita Vrabac.

“Oblak Oblaković - stariji, ja sam Oblak Oblaković - mlađi”, objasni Oblačić.

“Dobro, stariji. Gde je?”

“Na severu.”

“Na severu?! Uh, kako ću doći do njega kad sam se već poprilično umorio?”, Vrabac ga upita.

Oblak pokuša da ga uteši:

“Mislim da to neće biti tako teško. Trebalo bi samo malo da ga sačekaš. Ako me osećaj ne vara, baš s te strane počeo je da duva vetar, pa će tata verovatno uskoro doći.” Oblačić to reče, a onda i sam ponesen vetrom, mahnu veselo i odjuri prema jugu.

Vrabac polete uvis, uveren da će iz tog pravca naići “tata Oblak”. I zaista, posle izvesnog vremena, Vrabac spazi nešto tamno kako se približava. Iako pomalo uplašen, on kuražno prhnu krilima i uputi mu se u suret. Ubrzo su se sreli. Au, koliki je, pomisli Vrabac i zadrhta od straha, ali i od studeni, jer je Oblak, dolazeći sa severa, sa sobom nosio hladnoću dalekih predela. Onda Vrabac zacvrkuta:

“Gospodine! Jeste li Vi Oblak Oblaković - stariji?”

Bez odgovora.

Mora da me nije čuo, pomisli Vrabac i požuri da ponovi svoje pitanje:

“Gospodine, jeste li Vi Ob...” Ne stiže da završi pitanje jer Oblak odgovori:

“Jesam. Ko mi se obraća?”

“Ja. Vrabac.”

“Vrabac? Vrabac. Pa zato te i ne vidim. Priđi mi bliže.”

Vrabac prhnu ne znajući u kom pravcu da krene, ali ga ubrzo ponese vazdušna struja i on se nađe u samom središtu Oblaka.

“E sad te vidim”, reče Oblak. “Nisam čuo da se neki vrabac ikada obratio oblaku. To je baš čudno...”, zastade, a onda ga upita: “Ko te je meni poslao?”

“Tvoj sin, Oblak Oblaković - mlađi.”

“Hej, pa kako je on?” Oblak će znatiželjno. “Nisam ga dugo video.”

“Eno ga dole. Ne sme da se popne, jer se boji da ne dune neki jači vetar i ne raznese ga po celom nebu. On čeka da bude kao Ti, da poraste, ojača i nauči da odoli svim iskušenjima koja nosi život na nebu.”

“Da, sećam se kako je meni nekad bilo i uveren sam da će Oblaković - mlađi uspeti sve da reši i da mi se jednog dana ovde pridruži. Nego, nisi mi rekao zašto me tražiš.”

“Izvini ako sam te uznemirio, ali me je na to prisilila nevolja. Uostalom, sve piše u pismu.”

“Kakovom pismu?”

“Pismu koji ti je uputila Kišna Glista.”

“Kišna Glista? Ko to beše?”

“Moja prijateljica koja živi dole, na zemlji i nalazi se u nevolji.”

“Kakvoj nevolji?”

“Znaš, da bi živela, kišnoj glisti je potrebna voda.”

“I?”

“Tamo gde ona živi, vode nema ni za lek, a kiša nije pala već mesecima.”

“Njoj treba kiša! Pa to nije problem, tim pre što sam ja već spreman da prospem vodu koju sam usput sakupio. Da znaš, ni meni nije lako da sa sobom vučem toliki teret!”

“Pa to je divno”, zacvrkuta Vrabac veselo.

“Nego, reci mi gde živi ta Glista, da se ne desi da svoju vodu prospem na neko drugo mesto, a da za tvoju prijateljicu ne ostane ni kap.”

A Vrabac će: “Vidiš li onu stenu na vrhu planine? Pa pošto je prođeš, planina se polako spušta do poorane njive. Kad tu dođeš, slobodno izruči svu vodu, jer se tu nalazi Kišna Glista i željno te očekuje. I da znaš, ona nije sama. Čekaju te i mnogi drugi, čak i biljke koje bez vode ne mogu da rastu, pa ni da daju plod.”

“Uh, koliko toga zavisi od mene”, zabrinu se Oblak. “To mi nikada nije palo na pamet. Sad se osećam ponosnim, ali i odgovornim. Zato hitam da što pre stignem, dok ne dune neki drugi vetar i ne potera me na negde drugde.”

Tako je i bilo: Oblak je poletao na krilima vetra. Preleteo je stenu, a onda kliznuo niz obronak.

Gle, oranice i voćnjaci!, pomisli. Tu negde nalazi se i Kišna Glista. Nasmeja se, kako samo on to ume - sevnu munjom i udari gromom kao kakvim velikim nebeskim bubnjem, a onda neštedimice prosu svoj dragoceni teret... Potom, lak kao pero, polete naviše. A dole, na zemlji? Sav biljni i životinjski svet, a s njim i naša Kišna Glista, kupao se na kiši prvi put posle dužeg vremena, radujući se životu i zaboravljajući sušu, kao da je nikad nije ni bilo.

DEČAK KOJI JE ŽELEO DA NAUČI DA LETI

     "Letiiiiim", povika Dečak,mahnu krilima napravljenim od letvica i papira, a onda se sunovrati s drveta. Sva sreća što je pre toga na zemlju stavio drške koje je skinuo sa svog i sa kreveta svojih roditelja, tako da pad skoro da nije osetio. Počeša se po glavi, ustade i pogleda uvis, sve misleći o tome gde je pogrešio.

     Ovo nije njegov prvi pokušaj da poleti, ali su se svi završili potpunim neuspehom. Šta je to što imaju ptice, a ja nemam? Pomislio je po ko zna koji put. Krila? Pa i ja sam ih napravio! Ali šta sa njima treba raditi? Mahati brzo? To sam pokušao. Sporo? I to, ali ništa. Neke ptice krilima mašu bez prestanka, a neke , naročito one velike koje se nalaze na najvećim visinama, jedva da ih pokreću. Znači ipak nisu samo krila. Ali šta je onda?

     Sledećih nekoliko dana, još uvek pod utiskom poslednjeg neuspešnog leta. Dečak se trudio da ne razmišlja o svom problemu, sve misleći da će se ako ga zanemari, problem sam rešiti, sve dok - tumarajući obližnjom livadom, spazi leptira. Bože, kako je bio lep. Šaren i velik, a kako je tek leteo! Vođen instinktom lovca koji verovatno čuči u svakom čoveku, dečak skoči i uhvati leptira. Onda poče da ga posmatra pažljivo i sistematski kako to umeju samo deca:

     "I ti letiš, ali kako? Kaži mi svoju tajnu. Ne boj se, neću je nikom reći. Zadržaću je za sebe." obrati mu se šapatom.

     Leptir je, kao što se to moglo očekivati, ćutao, pomerajući svoje telo gore-dole, krila zarobljenih Dečakovim palcem i kažiprstom.

     "Kaži mi, kakao?", Dečak ponovi pitanje.

     Ništa. Leptir je ćutao.

     Izgubivši strpljenje, Dečak reši da odustane i od ovog pokušaja, pa tako i da pusti leptira. Hitnu ga uvis, međutim, ovaj pade na zemlju. Dečak mu priđe i mahnu rukom tik uz njega "praveći mu tako vetar, ne bi li mu pomogao da poleti.

     Ništa. Leptir nije leteo, već je skakutao po zemlji.

      On ne leti! Nešto je viknulo u dečakovoj glavi i teralo ga je da se zabrine zbog toga, međutim njegovo saosećanje ubrzo je bilo zamenjeno znatiželjom. Zašto ne leti?, zapita se, gledajući leptira koji se skakućući saplitao o travu.

     Kako je jadan kad je na zemlji, a lep kad leti! Dečaku pade na pamet da bi ljudi bili daleko lepši kada bi umeli da lete. Onda mu pogled slučajno pade na ruku u kojoj mu je do maločas bio leptir, tačnije na prste kojima ga je držao, i na njima spazi neki prah. Prva reakcija mu je bila da ih obriše o rub svoje košulje, ali pre nego što je to učinio, zapita se odakle potiče taj prah. Kako je čudan! Gde li sam ga samo pokupio? mislio je. Šta sam držao u ruci? Znam, leptira! Pa to je leptirov prah. Da li se u njemu krije tajna letenja? Ne može da bude ništa drugo, misli su prestizale jedna drugu. Leptir nije prestao da leti jer sam ga povredio, već zato što je izgubio svoj magični prah! Da li to znači da ću ako napravim krila i na njih stavim leptirov prah i ja moći da letim? Ushićen ovom idejom, Dečak je rešio da opet pokuša da leti, ali mu postade jasno da će mu za ostvarenje njegove zamisli biti potrebno mnogo praha, što znači mnogo leptira! Ni na kraj pameti mu nije bilo to da će pošto ih uhvati i sa njih skine prah, leptiri biti osuđeni na sigurnu propast.

     Sledećih nekoliko dana Dečak se pretvorio u pravog lovca na leptire. Da bi bio efikasniji, uzeo je neku staru zavesu, od nje napravio mrežu, a onda se dao u potragu. Lovio je i lovio...Kada bi uhvatio leptira, s njegovih krila u jednu teglicu pažljivo je skidao prah, a onda bi leptira puštao, više ga i ne pogledavši, a leptir? Kao i oni koji su pre njega uhvaćeni : ni nalik na letećeg lepotana kakav je bio donedavno, bolno se oteturao nekuda verovatno i sam ne shvatajući šta mu se dogodilo. Dečak je bio slep za slične prizore, a kako i ne bi kad mu je u glavi bila samo plovidba nebeskim plavetnilom.

     Kada je sakupio dovoljno praha, Dečak je prestao sa lovom.Onda napravi krila: veća i lepša od svih do tada, a potom na njih nanese magični prah. Kada je završio s poslom,nestrpljiv da vidi kakav je bio rezultat, uzeo je krila i poput neke pelerine ih je prebacio preko leđa, istovremeno provukavši ruke kroz posebne obruče. Mahnu krilima, jedanput, dvaput i pre nego što je to učinio treći put, oseti da ga neka čudna sila diže u vis. Ja letim,prolete mu kroz glavu, a onda začu sebe kako to i uzvikuje: "Ja letiiiiiiiim!" Nikada nije bio glasniji. Onda utihnu, uživajući u situaciji u kojoj se nalazi. Leteo je čas nagore, čas paralelno sa tlom. Tehniku letenja savladavao je usput, snalazeći se kako je znao i umeo. I to mu je bogme polazilo za rukom, tako da se ubrzo skoro ni po čemu nije razlikovao od drugih letećih stvorenja.  Plavo nebo i nepregledna prostranstva neodoljivo su ga privlačili da leti, leti..... Bez prestanka. Bio je potpuno slobodan da radi šta hoće i to ga je najviše veselilo . Leteo je ceo dan. Nije čak ni jeo, jer ni glad nije osećao. Međutim, u svom žaru nije primetio kako se vreme menja, kako se navlače oblaci i kišu koja se sprema da padne. Tako je pala prva kap i skliznula niz krilo...pa drug, za njom još mnoge. Padale su na krila, a onda su se slivale niz njih, ostavljajući tragove i spirajući magični prah. U jednom trenutku, kada kiša opostade jača, Dečak se trgao i shvatio da su se krila već natopila vodom i da ga jedva drže u vazduhu. Ustremio se ka zemlji sa željom da što pre sleti, međutim, krila ga izdadoše. Prvo se raspalo levo, a ubrzo i desno, pa Dečak poče da pada kao kamen. Nije imao vremena da misli, pa čak ni da se uplaši. Pade, i.... Ništa. Mrak.

     Jesam li živ? , pomisli. Ništa ne vidim. Ništa...ne vidim. Ništa....Naravno kad sam zažmurio.

     Otvorio je oči i postade mu jasno da se nalazi usred jednog plasta sena, jedinog na livadi, koga kao da je tu neko namerno stavio da ga kao neki veliki jastuk dočeka kad padne s neba. Niz lice su mu se slivale kišne kapi.

     Kako to da me ništa ne boli?, pomisli, a onda pomeri jednu nogu....pa drugu. Ništa. Potom podiže ruke. Opet ništa. "Baš sam imao sreće", reče naglas i veselo se nasmeja, ali mu onda nešto drugo pade na um: A možda to ipak nije bila sreća? Možda je u pitanju nešto sasvim drugo? Posle nekoliko sekundi iz njegovih usta,kao da je progovorio neko drugi, a ne on, začuše se reči: "Bože hvala ti na dobroti". Iako ovo nije bio prvi put da izgovara ovu rečenicu, Dečak je bio svestan da je to prvi put učinio iskreno iz srca. Istovremeno u njemu se javila griža savesti. S osećanjem kao da se tek probudio,postao je svestan koliko je toga lošeg učinio loveći leptire i uzimajući od njih magični prah. Na taj način on im je uskratio moć da lete, a time i da žive. A zbog čega? pomislio je. Da bih leteo. Da bih se igrao! Kako sam bio slep i neosetljiv0 .Oči mu se napuniše suzama. Zamagljeni pogled uperio je ka nebu, shvativši da više nikada neće leteti, ali mu to više nije bilo važno. U Dečaku je sazrela odluka da popravi ono što je pokvario, da prirodi nadoknadi ono što joj je oduzeo. Iako u tom trenutku nije znao način na koji će to učiniti, bio je siguran da će kad-tad sigurno pronaći.

     Prošle su godine. Dečak to više nije bio. Odrastao je. Završio je "velike škole" - za lekara, ali ne onog koji leči ljude, već životinje. I, da vidite, lečio ih je. Na stotine, i to ne samo one koje neko dovede i plati mu za to, već one koje nađe na putu, životinje koje nemaju svog vlasnika. Posebno drage bile su mu ptice. Prema njima, kao letećim stvorenjima, kao da je osećao veću obavezu. A letenje? Je li mu ono opet padalo na pamet? Naravno. Ono je bila njegova "prva ljubav" i to je ostalo do kraja Dečakovog života. Preko dana od silnoga posla on nije imao vremena ni da razmišljao letenju, ali noću je sve bilo drugačije. Čim bi zaspao,onako bosonog i u kratkim pantalonama, potrčao bi uz padinu poznatog brega, a onda bi se okrenuo i jednim pogledom obuhvatio svaki detalj seoskog atara. Potom bi se otisnuo i zaplovio na "krilima vetra". "Letiiiiiiiim", povikao bi, srećan ne samo zbog toga što opet leti, već što je opet postao dete. I naposletku, šta je detinjstvo, nego čovekovo "vreme letenja"!

MAGARAC I KONJ

Na livadi, na periferiji grada, ostavljeni da tu prožive svoje poslednje dane, sticajem okolnosti koje samo život može da "udesi", zajedno su se našli Magarac i Konj. Danima su pasli travu i pili vodu iz istog korita, a onda ležali svaki na svom mestu koje mu je bilo najudobnije, nedaleko jedan od drugoga. Budući da ih niko nije međusobno upoznao, oni nisu razgovarali, tako da je obojicu, kako je prolazilo vreme, počela da muči dosada. Da je pobede, iako su to žarko želeli, nije im pomaglo ni to što je priroda koja ih je okruživala "pričala" najrazličitije priče, pa čak ni neke neobične stvari koje su videli, na primer dečaka koji je pre neki dan preleteo iznad njih mašući krilima, ili devojčicu sa crvenim kišobranom koju je vetar odneo "nebu pod oblake".

Slučaj je hteo da jednog jutra, dok su obojica spavali, neki detlić u potrazi za hranom započne da dubi rupu u jednom drvetu. Njegovo kuckanje obe životinje pokušale su da ignorišu, sve misleći da će ubrzo prestati, međutim, detlić nastavljao da kuca sve jače i jače.

"I-a", na svom jeziku Magarac mu je doviknuo da prestane. 

"Prrrrrrrrrrrrrrrrrrr! Prestani", zarzao je Konj.

Međutim, detlić je nastavio sa svojom "muzikom".

"Prestani", povikaše obe životinje, ovog puta skoro istovremeno. Onda se nasmejaše, videvši jedna drugu onako poluprobuđenu razbarušenu.

"Baš bi nam godilo jedno dobro kupanje", reče Magarac "I češljanje", dopuni ga Konj. Obojica se opet nasmejaše, ali brzo prestadoše jer se setiše da ih niko nije zvanično upoznao.

"Ja sam Magarac!" "A ja Konj", predstaviše se jedan drugom, a onda se opet zakikotaše, jer samo neko ko je slep to ne bi mogao da vidi.

"Šta radite ovde?", upita Konj.

"Verovatno nešto što i Vi", odgovori Magarac: "Uživam u penzionerskim danima!".

"Kako ste to lepo sročili", reče Konj: "A ja sam mislio da sam ovde ostavljen da lipšem".

"Sve zavisi od toga kako se na šta gleda", reče Magarac. U odnosu na način na koji sam nekada živeo, sada mi je neuporedivo bolje. Tačno je da mi je pomalo dosadno, ali sve je bolje nego raditi od ujutro do uveče. A hrana? Ako se neko setio da mi nešto udeli, onda je to bilo malo starog buđavog sena, a ovakvu travu", pokaza Magarac oko sebe , "mogao sam samo da sanjam".

"Baš tužno. Kod mene je bilo sasvim drugačije. Kao malog trenirali su me da učestvujem u trkama. Jeo sam samo najsočniju travu, a kad bih pobedio u trci, džokej mi je, tako se zvao čovek koji me je jahao, davao da pojedem kockicu šećera."

"Šećera? Šta je to?"

"Bela kockica divnog ukusa! Na svetu joj ništa nije ni nalik...."

"To nikada nisam jeo", kao za sebe će Magarac, a Konj nastavi:

"Ipak, od svega najlepše su bile trke. Trčali smo u velikom krugu. Svuda oko nas je bila publika koja nas je bodrila. Takmičio sam se godinama i bezbroj puta sam pobedio. Kako sam samo uživao, ne možeš ni da zamisliš". Sa svojim sagovornikom sa "Vi", a da nije ni primetio, prešao je na "ti", kao da je u pitanju neki njegov stari drug.

"Ne mogu... nažalost. Ja sam se uvek trudio da se sklanjam od ljudi, jer kad bi me neko od njih video, najčešće bi me gađao kamenom, ili me udario prvim šta mu je došlo pod ruke. Kako ljudi znaju da budu različiti", Magarac reče zamišljeno. "Sad mi je jasno zašto žališ za prošlim vremenima. I ja bih žalio da sam nekada tako lepo živeo. Nego", na pamet mu pade nešto što bi možda moglo da unese makar tračak svetla u ovu njihovu svakodnevnu čamotinju, "hteo bi nešto da te zamolim".

"Da me zamoliš? Hajde, samo napred" Konj će.

"Možeš li da mi pokažeš kako si trčao?"

"Kako to misliš - da ti pokažem? Pa ovde nema trkališta. Tu je samo jedna poljana i ništa više. Nema staze."

"Hajde da je napravimo, a ono što ne uspemo, pa... zamislićemo. Važi?"

"Je l' ti hoće sa mnom da se trkaš? Sa mnom?" začuđeno će Konj. "Mene godinama niko nije pobedio, pa ni ti nemaš nikakve šanse. "Dok je to govorio, Konju pade na pamet ona stara mudra izreka da se u ovakve poduhvate ne treba upuštati, jer uspehom u njima ništa ne dobijaš, ali zato neuspehom sve gubiš. Sve, a šta to sve? pomislio je .Pa ja više nemam ništa, pa tako ne mogu ništa da izgubim." U redu." reče. "Hajde da se zabavimo".

Sledećih nekoliko dana Konj i Magarac pripremali su stazu za tačku.Čistili su je od kojekakvog korova, a travu koja je bila nepokošena, utabali su svojim kopitima da bi po njoj lakše trčali. Nekom starom košuljom koju su zakačili na granu jednog drveta obeležiše mesto gde trka počinje, odnosno gde se završava.

"Tako" , reče konj. "To bi bilo to... samo da dovedemo publiku", žar zbog predstojećeg takmičenja u njemu se sve više rasplamsavao.

"Publiku? Ljude?"

"Ma kakve ljude, šta će nam oni? Biće tu dosta zainteresovanih životinja. Zar nisi primetio kako nas posmatraju već nekoliko dana?"

"A, one!” Magarac će "Guske, patke, kokoške i poneki petao, baš mi je i to neka publika"

"Bolje išta nego ništa. Videćeš kako je lepo kada ima publike, da gleda i da za tebe navija."

"Dobro, ti to sigurno bolje znaš od mene. Nego,kakva su pravila trke?"

"Pravila su jednostavna. Trka počinje na određeni znak, obično pucanj iz pištolja, ali pošto ne želimo da uplašimo našu publiku, a i nemamo pištolj, naći ćemo neku zamenu. Videćemo da li nam u tome može pomoći detlić, da svojim kljunom otkuca početak. Inače, trka traje dok ne optrči određen broj krugova, a pobednik je onaj koji prvi stigne na cilj."

" I to je sve?"

"Sve, prosto k'o pasulj."

"A kad ćemo se trkati?" upita Magarac.

"Budući da nam treba vremena da obavestimo publiku, nećemo sutra, ali prekosutra mi se čini sasvim u redu."

Magarac samo klimnu glavom i poče sa obaveštavanjem. Njakao je sve dok nije pao mrak, a to je činio i ceo sutrašnji dan. Bogme, to je urodilo plodom. Prekosutra publika je počela da dolazi još od rane zore, a kad je sunce odskočilo, "gledalište" je bilo ispunjeno do poslednjeg mesta. Magarac i Konj, stajali su u hladu, protežući se da bi se što bolje razgibali. Svaki od njih je bio u svojim mislima, što je takođe bila svojevrsna priprema za trku. Onda sve utihnu. Oni izađoše na start, a detlić se spremi da označi početak trke. Da bi ga bolje čuli, dadoše mu jednu staru šerpu da u nju kucne svojim kljunom.

Onda nasta napeta tišina, ali ne potraje dugo, budući da se začuo detlićev znak. Životinje potrčaše, a publika zagraja:

"Napred mago!" bodrili su Magarca. "Potrči zelenko!" vikali su Konju.

Magarac je trčao kao bez duše, ne štedeći se, i ubrzo je bio u vođstvu. A Konj? On je trčao relativno sporo, držeći ujednačeni tempo, ali ipak ne puštajući Magarca da napravi veliku prednost. Rešio je da prištedi snagu, budući da je trebalo izdržati pet krugova, koliko je planirano da se trči. To nije bila kratka staza čak ni za nekog ko je u kondiciji, a kamoli za ova dva ostarela "trkača".

Prošli su prvi krug, za njim i drugi. Otpočinjao je i treći. Magarcu je srce udaralo kao da će iskočiti iz grudi. Bela pena pojavila mu se na njušci. Ipak nije hteo da popusti. Pobeda u ovoj trci mnogo mu je značila. Činalo mu se da bi ona izbrisala sve loše što mu se u životu dogodilo. A Konj? Iako po njegovom izgledu nije moglo da se zaključi da li mu je teško ili nije, i sam je imao slične brige. Njegov problem je naravno, bio drugačiji - sačuvati "šampionsku titulu", iako ni ova trka, a ni prisutna publika, nisu bili pravi, pa time i važni za njega. Započeo je četvrti krug. Oduševljena novom zabavom publika je bila na nogama. I tada, najpre nekako prikrivena, a onda sve jača, u glavi našeg konja pojavila se jedna misao. Iako iz svoje perspektive "drugog" u trci nije mogao baš dobro da vidi Magarca, bilo mu je više nego jasno da je njegov novi drugar na velikim mukama: trčao je teškog koraka, zabacujući glavu čas na jednu, čas na drugu stranu. Sve to bilo je praćeno i njegovim teškim disanjem, tako da se Konj uplašio da se Magarcu ne dogodi nešto loše. I Konj tada odluči nešto što bi mu doskora izgledalo potpuno nezamislivo - da žrtvuje svoju pobedu. Uspori kas pružajući tako Magarcu priliku da to i sam uradi. Ovaj, međutim, to nije ni primetio, sve do krivine, kad je postao svestan da ga Konj više ne prati u stopu. Bio je prilično iznenađen, a kad vide Konja koji je veoma uverljivo glumio umor, i sam je poverovao da pobeđuje. Neznatno je usporio da bi došao do daha, a onda lako ušao u posledenji krug. Rastojanje između njega i Konja bilo je sve veće, tako da je mogao da trči mnogo opuštenije. Približavao se cilju, a publika je navijala sve jače i sve bučnije. Nadomak cilja okrete se da vidi gde je njegov rival i spazi ga kako se tek pomalja iza krivine. Ko bi rekao da ću ga tako lako pobediti, pomislio je i naprosto ušetao u cilj. Tu su ga čekali oduševljena publika i pobednički venac koji je prethodnog dana, da bi trka bila što uverljivija, pripremio konj. Svi su klicali, a neko mu dade i nešto slatko da pojede, verovatno kao zamenu za šećer. Magarac je najzad bio srećan. Na Konja koji je lagano ušao u cilj niko nije obraćao pažnju. Osećao se nekako čudno, napušteno i iznevereno. Znači tako se oseća gubitnik, pomislio je, setivši se trka u kojima je učestvovao i pobeđenih konja o kojima tada nije vodio računa. Onda je samo slegnuo ramenima i krenuo negde da nađe malo mira.

"Kolega", neko ga pozva i on se osvrnu. Magarac ga je gledao s' osmehom na licu. "Hvala", reče i namignu mu značajno.

"Nema na čemu... kolega", odgovori Konj.

"Možda nema, ali ipak hvala" Magarac će, a onda nastavi: "Nego, da ti nešto kažem. Mnoge životinje pitale su me mogu li i one da se takmiče na našoj stazi. Rekao sam im da će dobiti odgovor tek pošto se dogovorim sa mojim kolegom i... poslovnim partnerom."

Još uvek ne shvatajući o čemu se radi, Konj ga pogleda upitano, a Magarac reši da "poentira" rečenicom:

     "Budi uveren da je dosada zauvek napustila našu livadu i naš život. Ovo mesto će postati omiljeno, ne toliko zbog samog takmičenja, već zbog njegove suštine, a to je da je najvažnije učestvovati a ne pobediti."

I zaista, da i Magarac može da kaže nešto pametno, pokazali su događaji koji su sledili. Popularnost njihovog takmičenja postala je tako velika, da su na njega dolazile ne samo životinje iz susedstva, već i iz daleka, mnoge putujući danima uz rizik da završe u nečijem loncu. A Magarac i Konj? Jesu li opet izašli na stazu? Naravno. Mnogo puta, ali samo onda kada su bili sami. Za takmičenje kakvo su osmislili za sebe, nije im bila potrbna publika. Zato su ga pretvorili u svojevrsnu igru, puštajući jedan drugog da pobedi, ali se, da bi im bilo zanimljivije, ništa unapred nisu dogovarali, već bi "odluka" o pobedniku bila donesena u toku trke. U njoj bi tako, pobedio onaj koga u većoj meri zahvati žar takmičenja. Međutim, žar kao žar, znao je da se proširi i na drugog takmičara i takve su trke bile najuzbudljivije, jer su bile neizvesnije i podsećale su na one "prave". Ipak, ni Magarac, ni Konj, nisu zaboravljali svoje "uloge" u ovoj igri i ni na trenutak nisu dozvoljavali da njima ovladaju pohlepa, zavist ili ljubomora, osobine koje najčešće muče ljude. Po završenoj trci, bez obzira na to ko je od njih pobedio, uz smeh i njištanje popadali bi na travu, valjali bi se po njoj, a onda su satima veselo čavrljali o svakodnevnim događajima, a u stvari uživali u životu.